Home
Kontakt
Transport motocikala
Novi motori
Moto adresar
Moto klubovi

Beogradom na dva točka

Piše: Dušan Ković, dipl.mas.ing.

Veliko je pitanje u ovom trenutku kako građanima Beograda olakšati kretanje svojim sopstvenim vozilom kroz grad kada su njegove ulice u najvećem delu dana potpuno zagušene intenzitetom saobraćaja koji se kroz njega odvija. Metro je nešto što će nam se svima desiti ili se možda i neće desiti, ali je malo verovatno da će se desiti tako brzo kako je nama svima potrebno. Dakle, metro je na ”dugačkom štapu”... Mostovi koji se prave će u izvesnoj meri rešiti probleme saobraćajnog kolapsa, ali i to se neće desiti sutra ili prekosutra... I na tu opciju ćemo morati da pričekamo barem nekoliko godina. Sledeće rešenje u nizu je da se situacija malo preokrene, pa, da se građanima omogući da sami reše svoj problem prevoza u skladu sa svojim potrebama i mogućnostima, a da ih gradska Vlada i država Srbija u tome podrže. Barem dok mostovi i metro ne budu gotovi. To je po svemu sudeći opcija koja je najprihvatljivija i za vlast i za narod. Jer, ovi prvi neće mnogo morati da se muče i da rešavaju prilično složene i kompleksne probleme vezane za regulisanje gradskog saobraćaja, a ovi drugi bi mogli jako brzo da dobiju ono što im treba - alternativni prevoz kroz Beograd i rešenje za saobraćajni haos u njemu. Prema logici stvari i trenutnoj situaciji sa gradskom infrastrukturom najprihvaljivija opcija je prevoz skuterom. Taj mali, simpatični i nadasve funkcionalni dvotočkaš zaista bi mogao da reši sijaset problema sa gužvom i prevozom ljudi kroz Beograd. Pre svega, dovoljno je mali da ne zauzima previše prostora ni kad se kreće, ni kad miruje..., nikakvo posebno parking mesto mu ne treba, jer može da se parkira bilo gde i da pri tom nikome ne smeta..., dalje, na njega nikakva kolona i zagušenje saobraćaja ne utiču onako kako utiču na automobil, jer vreme koje je vozaču skutera potrebno da prevali rastojanje od jedne do druge lokacije u vreme najvećeg saobraćajnog špica se minimalno razlikuje od vremena potrebnog za tu istu relaciju u bilo koje drugo doba dana ili noći. Verovatno mu u najveće prednosti treba ubrojiti i to što troši mnogo manje goriva nego automobil, pa bi i zagađenje životne sredine (vazduha, pre svega) bilo neuporedivo manje. O ceni skutera i troškovima njegove eksploatacije ne vredi trošiti reči. Ima ih već za 300-400 EUR..., a taj novac bi se samo po osnovu manje potrošnje goriva u odnosu na automobil uštedeo već tokom prve godine (sezone) njegove eksploatacije.

Iako mnogi predlažu da se bicikl koristi kao alternativno sredstvo za kretanje kroz Beograd, a ne skuter, činjenica je da on ima neke vrlo ozbiljne nedostatke i da zbog njih nije adekvatan kao vid nekakvog alternativnog prevoza. Možda je njegova najveća mana upravo ta što mu se moraju obezbediti idealni uslovi za njegovo kretanje da bi obavljao svoju ulogu kao masovno prevozno sredstvo. Beogradske ulice (i glavne i sporedne) su isuviše uske i tesne da bi bicikl mogao da se bezbedno kreće njima, a da se pri tome njegov vozač ne pribojava da bi mogao da bude oboren od strane nekog nepažljivog vozača automobila. A, mesta za posebne biciklističke trase kojima bi se bicikli bezbedno kretali jednostavno nema. Tačnije, ima ih po Novom Beogradu, ali šta je sa ostatkom Grada? Kako bi se tamo bicikl vozio? Drugo, zar ne bi bila potrebna žestoka kondicija da se biciklom stigne od centra grada do Banovog brda, recimo? I ko od nas uopšte ima tu kondiciju kad smo navikli da se svuda krećemo sopstvenim automobilom i da po ceo dan provedemo na stolici ili u fotelji? Takođe, posebno pitanje se postavlja kako bi dve osobe mogle da se prevezu jednim biciklom? I takav bicikl postoji, ali je izrazito nepraktičan za svakodnevnu upotrebu. Na osnovu ovoga jasno je da bicikl nije, a verovatno ni neće u skorije vreme biti ni metod ni način da se vozimo kroz Beograd. Na posletku, cena iole kvalitetnijeg bicikla je u rangu sa gore pomenutim (kineskim) skuterom. Pa, ko je onda lud da ”mota” pedale po Beogradu kad je mnogo lakše, brže i zabavnije da odvrne ručicu gasa?

Ostale predloge poput električnih vozila na dva i četiri točka u našoj zemlji ne vredi ni komentarisati. To za našeg života sigurno neće ući u praktičnu upotrebu!

Elem, da se vratimo skuteru... Nijedna ideja nije dovoljno dobra sama za sebe. Ako ona nema podršku svih relevantnih faktora za svoje sprovođenje u delo, onda će i od najboljeg predloga biti slaba vajda. U našem slučaju je veoma važno da gradska Vlada i Vlada Republike Srbije stanu iza ovog predloga i da u njemu uoče svoju očiglednu korist i rešenje jednog veoma velikog problema. Jedan od načina na koji bi ove institucije mogle da daju svoj doprinos i podršku jeste da stimulišu građane Beograda (Novog Sada, Kragujevca, Niša...) da kupuju skutere i koriste ih u svom svakodnevnom prevoženju. Na koji način bi to one mogle da urade? Evo, nekoliko zanimljivih predloga...

  1. Pre svega, najvažnije je odrediti koja je to kategorija motocikala koja bi sa aspekta zapremine motora mogla da u velikim gradovima dobije pridev - povlašćena. Za potrebe svega do sada napisanog i opisanog, moglo bi da se predpostavi da će to biti zapremina do 125 ccm. Treba imati u vidu da bi skuter trebao da preveze dvoje odraslih ljudi i da pri tom treba da razvije adekvatnu brzinu kroz grad (50 km/h) kako ne bi ugrožavao bezbednost svojih putnika i bezbednost odvijanja saobraćaja sporim kretanjem. Treba da može da to dvoje odraslih putnika ”izvuče” na bilo koje brdo koje se nalazi na teritoriji grada Beograda. Skuteri ispod 100 ccm nisu u mogućnosti da adekvatno odgovore ovim zahtevima zbog male snage, dok bi oni preko 125 ccm već bili isuviše skupi i veliki da bi mogli da budu puko prevozno sredstvo iz naše ”priče”. Iz tog razloga možemo da pretpostavimo da će motocikl radne zapremine motora do 125 ccm biti ono što je Beogradu potrebno.
     
  2. Ovakvi skuteri bi mogli da se registruju samo na teritoriji grada Beograda (Novog Sada, Kragujevca, Niša...) jer se i uvoze i prodaju zbog rešavanja saobraćajnih problema u njima, pod uslovom da je i njihov vlasnik po mestu prebivališta prijavljen u tom istom gradu.
     
  3. Registarska tablica bi bila uobičajena, ali sa posebnom naznakom da je u pitanju ”gradski” skuter. Ova registarska tablica se ne bi produžavala svake godine, ali bi se plaćala neka simbolična naknada (taksa) za njeno korišćenje. Tehnički pregled bi bio obavezan.
     
  4. Bilo bi veoma korisno da gradske i republičke vlasti podrže ovu ideju i ovaj predlog na taj način što bi carinu i porez za ovakve skutere - ukinuli. Ova (izgubljena) suma bi bila jako mala obzirom da su i nabavne cene ovih skutera poprilično niske, pa, tu ne bi bilo nikakve posebne ”štete” za državu, ali je uvek moguće uvesti jednokratnu naplatu nekakve posebne takse prilikom (kasnijeg) otuđenja skutera baš zbog neplaćanja poreza i carine prilikom uvoza istog.
     
  5. Ovakvi skuteri bi, recimo, mogli da imaju zabranu otuđenja u periodu manjem od tri godine od datuma prve registracije kako bi se sprečile zloupotrebe.
     
  6. Svi ostali dvotočkaši (iznad 125 ccm) koji bi svojim kretanjem gradskim ulicama takođe doprineli smanjenju gužve bi isto tako trebali da budu stimulisani da se u većem broju uključe u gradske saobraćajne tokove. Za njih bi bilo sasvim dovoljno da im se smanje dažbine prilikom registracije motocikla. Generalno uzev, dažbine bi svakako trebale da budu manje i primerenije funkcionalnim vrednostima vozila na dva točka, ali bi motori registrovani na teritoriji Beograda svakako trebali da imaju jednu povoljnost više u ovom smislu.

Ova načela i predlozi ne moraju da budu prihvaćeni zdravo za gotovo, a pogotovo ne moraju da budu konačni. Oni su prvenstveno napisani da bi poslužili kao ideja u kom pravcu treba da se kreću razmišljanja i namere ljudi kojima je glavni zadatak da reše problem gužvi u saobraćaju kako u Beogradu tako i u ostalim gradovima Srbije koji imaju identičan problem.

Lokalne i republičke vlasti bi morale da se ozbiljnije zamisle nad rešavanjem problema gradske gužve, jer ako ovako potraje ne samo što će grad doživeti potpuni saobraćajni kolaps nego će i političari i ostali moćnici u najskorije vreme jedino helikopterom moći da se prebacuju sa mesta na mesto unutar Beograda. Jer, gradskim ulicama to više neće biti moguće.

(Oktobra 2010.)