Home
Kontakt
Transport motocikala
Novi motori
Moto adresar
Moto klubovi

Jurke do groba

Piše: Dušan Ković, dipl.mas.ing.

Krajem prošle godine Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije je nabavilo stotinak novih motocikala mahom marke Aprilia u nameri da pokuša da uspori i zaustavi one bajkere koji su do sada bili neuhvatljivi svim policijskim radarima i poterama, a objektivno su velika pretnja bezbednom odvijanju saobraćaja na javnim putevima. U stvari, valjda je ovo glavni razlog za njihovu nabavku...? Jer, vrlo je teško normalnom, logičnom i smislenom čoveku da shvati i razume povod za jednu ovakvu papreno skupu nabavku čiji se motivi, pri tom, niti vide na prvi pogled niti se nameću sami od sebe.

Nijedan od tih motocikala nije koštao manje od 8.000 EUR, a neki su koštali i preko 10.000 EUR (Suzuki GSX-R, Moto Guzzi Stelvio) što zajedno sa sve dodatnom opremom i za motocikl i za vozača glat prelazi cifru od 1.000.000 EUR koliko je država Srbija izdvojila za kupovinu ovih motocikala čiji su namena i efekat i pre kupovine bili vidljivi isto koliko i ”guska u magli”.

Generalno možemo da pretpostavimo da je jedan od razloga za ovako skupu nabavku upravo pomenuta potreba da se ”drumski trkači” malo uspore ili čak i potpuno zaustave kako ne bi naškodili i sebi i drugima. Pa, možda na papiru sve ovo izgleda prosto i jednostavno, međutim, ostaje potpuno nejasno kako će sve to izgledati u praksi. Na koji način policajci na motoru treba da zaustave ”fanatika” ispred sebe u nekakvoj ”holivudskoj” poteri, verovatno ni njima samima nije baš najjasnije. Ali dobro, onaj koji je odlučivao o kupovini motora će reći kako ni ne treba da ga zaustavlja, već samo da mu se približi, a kamera na ”nosu” policijskog motocikla će uraditi sve ostalo. Ali, isti taj ”stručnjak” za nabavku motocikala ne razmišlja da će i potera i novi policijski motor i kamera u njegovom vrhu (kao preskupa dodatna oprema) biti potpuno beskorisni ako begunac jednostavno svoju originalnu tablicu prelepi nalepnicom u vidu tablice koju je prethodno izradio na bilo kom kompjuteru i štampaču u boji. I šta onda? Sumanuta jurnjava po ulicama, ogroman rizik da neko pogine, a rezultat - nula.

Ali, vratimo se za trenutak jedan korak unazad i pokušajmo da sagledamo te motocikle na jedan prost i svima razumljiv način.

Motor kao motor pa, makar bio i policijski, u našoj zemlji se može voziti u kontinuitetu najviše pola godine i tome možda možemo dodati još dva meseca nekakve vožnje ”između kišnih oblaka”, ali zato svo ostalo vreme su to najobičnije naprave koje stoje, skupljaju prašinu i ničemu ne služe. Dakle, ne izgleda previše ni pametno ni mudro davati toliki novac za nešto što će skoro pola godine stajati, skupljati prašinu i ničemu neće služiti.

Sledeća stvar koja prilično ”bode oči” je potpuno neshvatljiva činjenica da motocikli potiču od čak tri različita proizvođača, od kojih nijedan nije BMW - brend koji na ovim prostorima datira u policijskoj službi već decenijama unazad. Jer, ko će održavati te brendove kada dođe vreme i za to? Ukoliko se policija odluči da ih sama održava, onda će to biti ”bunar bez dna” što se tiče investicija u servisere i servisnu opremu, uz veliki rizik da tehnološki zaostatak koji kao nacija imamo u odnosu na tehnologiju izrade ovih modernih motocikala nikada ni ne bude nadoknađen. Druga varijanta je da se policija odluči za usluge servisa koji se bave servisiranjem motocikala... Pa, to bi i moglo da prođe kada bi u našoj zemlji postojali servisi koji umeju da servisiraju jednog Moto Guzzi-ja. Ni Suzuki tu baš ne stoji slavno, a Apriliju ne vredi ni pominjati. Što znači, date su ogromne pare, a verovatno će se voziti dok ih prvi iole ozbiljniji kvar ne bude trajno parkirao u garažu. Mada, ko zna..., možda sada policija kupi nekoliko novih šlepera i zaposli nekoliko desetina novih ljudi sa jednim jedinim zadatkom, da svaki motor kome treba nešto više od zamene ulja voze u Sloveniju ili Italiju na servis i popravku?

Da je odluku o nabavci motocikala donosio upravo onaj koji možda nikada na motor nije ni seo, govori i podatak o izboru proizvođača i modela. Moto Guzzi i Aprilia su brendovi koji su svoju reputaciju stekli na moto trkama i na moto pistama, a ne u policijskoj službi i u gradskoj vožnji. I za Suzukijev GSX-R važi isto... Sve su to ”rejsing” mašine i one traže žestoku vožnju i dugačke pravce da bi funkcionisale kako treba, a ne gradski stani-kreni ritam koji će ih sputati, zagušiti i na kraju ”penzionisati” pre nego što im stvarno bude vreme za to. I održavanje je isto tako zahtevno, baš kao i sama vožnja. Tu moraju biti stručni i obučeni ljudi, sa opremom koja zahteva posebno znanje i rukovanje..., a mi takve ljude u Srbiji najverovatnije da uopšte nemamo.

No, bez obzira na sve drugo, verovatno najveći apsurd, da ne kažem glupost je čitava ideja o tome kako policajac na motociklu treba da juri prestupnika ulicama velikih gradova, da bi ga fotografisao ili što je još neverovatnije - zaustavio! Ta zamisao je toliko skaradna da ju je bez upotrebe bujice ružnih reči veoma teško opisati. Teško je i ne zapitati se da li je moguće da je pomenuti Stručnjak u srpskoj policiji gotovo stopostotnu ”formulu za smrt” po principu - ako je prestupnik lud, policajac treba da bude još luđi, proglasio idealnim rešenjem za sprečavanje nesreće na drumu i podizanje bezbednosti saobraćaja na viši nivo? Da li je Stručnjak (ili još bolje Mađioničar) ijednog trenutka pomislio šta ako se tokom potere slučajno policajac oklizne i padne sa motora pri brzini od 120, 150 ili 200 km/h? Šteta je i ako begunac pogine, naravno, ali on očito da tom svojom manijakalnom vožnjom svesno preuzima na sebe rizik od povrede ili nečeg mnogo goreg, ali ko će i čime opravdati eventualnu tragediju onoga koji bude upravljao motociklom i rizikovao život ”u ime države”?

Svakako da u okviru ove teme postoji mnogo pitanja na koje je teško dati razuman i smislen odgovor. Jedno od njih je i koliko su policajci (i onih par policajki) uopšte verzirani da voze motocikle ove snage, mase i brzine? Kakvu su obuku prošli, koliko je ona trajala i koliko njih je uopšte imalo prethodnog iskustva u vožnji neke ”aždaje” na dva točka?

Međutim, ovde se priča o nabavci ovih ”projektila” još uvek ne završava, jer ima još jedno pitanje o kome bi trebali javno da raspravimo. Ko su zapravo ljudi koji su dobili pravo da voze ove motore i da uz njihovu pomoć regulišu saobraćaj? Na osnovu koje selekcije kandidata su izabrani za ovaj posao? A, pogotovu treba da se zapitamo da li im je prilikom zapošljavanja traženo prethodno iskustvo na ovim i ovakvim motorima i gde su ga stekli? Jer, možda su ga stekli baš na ulici... Očigledno da je tu najbolja praksa...

(Juna 2011.)