Home
Kontakt
Transport motocikala
Novi motori
Moto adresar
Moto klubovi

Muke po bajkeru

Piše: Dušan Ković, dipl.mas.ing.

Biti bajker u Srbiji znači pre svega hiljadu muka i problema, pa, tek onda ono jedno jedino i predivno zadovoljstvo sedanja na motor, odvrtanja ručice gasa i ”poletanja” u susret horizontu. Ruku na srce, onaj koji nikada nije seo na motor ni ne zna kakva je slast i uzbuđenje jezditi drumovima na dva točka dok vazduh snagom uragana opstrujava vozača i njegovog saputnika. Ali zato može jako dobro da razume sa kakvim se problemima suočavaju vozači motocikala u Srbiji i zašto se motociklisti u našoj zemlji smatraju učesnicima u saobraćaju ”drugog reda”.

Da bi se selo na motor i da bi se taj motor vozio potrebno je prilično mnogo preduslova. Od novca za kupovinu motocikla i sijaset peripetija tokom njegovog uvoza do gomile problema oko nabavke rezervnih delova i kakvog-takvog održavanja. Naše tržište je po pitanju motora, moto opreme i delova još uvek nerazvijeno, tako da se svaka ozbiljnija aktivnost na održavanju i servisiranju uglavnom izvodi po principu kako se ko snađe i kako ko ume. Pogotovu kod starijih primeraka. Ali to je nešto što će tržište ovom robom samo od sebe da reguliše uz pomoć jednog, dva ili više sposobnih pojedinaca koji će umeti i znati da prodaju drugima ili poprave drugima, ali šta je sa onim drugim aspektom vožnje motocikla u Srbiji koji nema veze ni sa delovima, ni sa opremom za motore i njihove vlasnike? U pitanju su zakonski propisi i regulativa koju ne donose ni pojedinci ni firme već sama država, a odnose se na učestvovanje motociklista u saobraćaju i njihovom kretanju drumovima naše zemlje.

Verovatno da je ubedljivo najveći problem i ”trn u oku” svakog motordžije nerealno i bezobrazno visoka cena godišnje registracije motocikla koja se do 500 ccm i nekako može platiti, ali se zato ona preko te kubikaže može slobodno smatrati najobičnijom idiotarijom. Za one koji ne znaju, pomenućemo da je za motore između 500 i 750 ccm ta cena oko 170 EUR, za motore do 1.100 ccm ista ta registracija oko 250 EUR, dok za motore preko 1.100 ”kubika” zapremine registracija košta kao za nekakav luksuzni džip. A, da li motocikl i džip mogu biti isto? Naravno, tu postoji i ona nimalo vesela činjenica da se motor u Srbiji zbog klimatskih uslova nikada ne vozi godinu dana, već mnogo manje što cenu registracije čini još većom i bizarnijom. Smatra se da sezona ne traje više od šest meseci u kontinuitetu (od 15. aprila do 15. oktobra) i ako godina i klimatski uslovi dozvole (kao ove godine) tu se možda može dodati još jedan mesec s' proleća i jedan mesec s' jeseni maksimalno i to je to. Kad temperatura padne na ispod 10 stepeni Celzijusa, motor se parkira u garažu i čeka novo proleće i otopljavanje. I upravo su ovo glavni razlozi za nezadovoljstvo bajkera i ulični protest koji je održan s'početka ove godine. Plaća se nešto što se ne koristi i to po paprenim cenama. A, ove cene ne predstavljaju ništa drugo do najobičniji harač i diskriminaciju vozača motora, jer drugačije se ovo ne može shvatiti u 21. veku i u jednom društvu koje za sebe kaže da je otvoreno i moderno. Uostalom čemu ove i ovolike takse služe? Da popune državni budžet? Pa, isuviše je malo motocikala na putevima Srbije da bi se državna kasa dopunjavala ovim parama. Sa druge strane, motocikl je pre više od trideset godina prestao da bude luksuz, pa je i sa ovog aspekta neophodno drastično smanjenje taksi. A posebno ako uzmemo u obzir toliko očiglednu korist koju veliki gradovi mogu imati od motocikala na svojim ulicama (manja gužva, manje zagađenje vazduha, više parking mesta), da možemo zaključiti kako bi ti isti gradovi trebali da budu zahvalni motorima na njihovom postojanju, a ne da ih predstavnici gradskih i državnih vlasti ”kažnjavaju” što se kreću njihovim ulicama. Dakle, jasno je da se ovde radi o bahatosti države i njenom nedovoljnom ”sluhu” za probleme koji muče njene građane sa jedne strane i sa druge strane odsustvo svake želje i volje državnih činovnika da rešavaju probleme stanovništva (u ovom slučaju bajkera) umesto što ih stalno guraju pod tepih za neka druga i bolja vremena.

Elem, svima je jasno da je rešenje ovog problema vrlo prosto, a uz to može biti i dvojako. Prvo rešenje je da država smanji dažbine prilikom godišnje registracije motocikala za 50% (spram razumnih okvira i našeg standarda) i olakša njihovu registraciju u vremenu krize koja će kod nas prilično potrajati i koja nas sve od reda izuzetno pogađa. Takođe bi država trebala da shvati i razume da ovim gestom neće umanjiti sredstva koja se po ovom osnovu slivaju u kasu, već će to biti jedan novi podsticaj da se uveze i registruje veća količina motora nego do sada. Pogotovu ako se Beograd i ostali gradovi u Srbiji odluče da uvedu na svojim teritorijama tzv. ”povlašćenu kubikažu” do 125ccm (vidi tekst Beogradom na dva točka). Tada bi sa punim pravom mogla da se očekuje masovnija upotreba dvotočkaša, a time i znatno veći prihodi u državnoj kasi nego do sada. Uostalom, treba li da se podsetimo koliko država zarađuje sa svakim litrom prodatog goriva, na primer? Pa, što više motora bude, više će i goriva da se proda pa, će se ovo sniženje dažbina jako brzo nadoknaditi. Možda već za prvih par meseci od početka primene novih propisa. Ne duže...

Drugo rešenje ovog problema je da se cene ostave ovakvim kakvim su sada, ali da se dozvoli registracija motocikala za onoliki broj meseci koliko vlasnik motora bude želeo da ga vozi u jednoj kalendarskoj godini. Primera radi, vlasnik jedne Honde Afrike Twin od 750 ccm bi za sedam meseci vožnje svog motocikla platio oko 110 EUR registraciju umesto sadašnjih 170 EUR, a za Yamahu TDM 850 (900), na primer, bi se platilo oko 150 EUR umesto 250 EUR koliko se sada plaća. Ova ušteda bi za veće kubikaže bila još veća, ali bi svakako svima dala mogućnost da registruju svoj motocikl na vreme i bez većih (finansijskih) problema. Objektivno sagledavajući, ova druga solucija bi zahtevala izvesno prilagođavanje državne administracije novom načinu registracije pa, je baš iz tog razloga ona prva možda i izglednija, ali ni ovo prilagođavanje nije nikakava mudrost. Više je stvar želje i volje.

Drugi veliki problem koji strahovito smeta bajkerima i čini od njih vozače ”drugog reda” ili vozače ”nižeg ranga” su svakako cene putarina koje su istovetne i za vozače automobila i za vozače motora. Ovo je nešto što nijednom zdravom razumu ne može biti ni jasno ni logično. I, opet se postavlja pitanje čemu sve to i ”za čije babe zdravlje” se ovo i ovako nakaradno radi? Teško je da čovek počne da razmišlja drugačije od onog ustaljenog i sada već uvreženog mišljenja da država samo hoće da uzme pare i da je ništa drugo ne interesuje. Pa, čak i da je ovakva pretpostavka pogrešna i taman da su razlozi za ovakve cene putarina sasvim drugačije prirode od ”džeparoške”, sama činjenica da svima nama pohlepna narav naše države prvo i odmah padne na pamet već dovoljno govori o tome kakva nam je država i kakva nam je vlast koja tu državu predstavlja. Jasno je da tamo gde nema poverenja među stranama, da tu nema ni saradnje na obostrano zadovoljstvo.

Možda ne bi bilo zgoreg podsetiti našu milu nam i dragu vlast da motocikli za razliku od automobila imaju dva točka manje i imaju ukupno dva komada za razliku od automobila koji ih imaju četiri pa samim tim i dva puta manje oštećuju kolovoznu površinu od automobila. Takođe nije loše ponoviti jasno i glasno da je motor deset, petnest pa i dvadeset puta lakši od automobila (ili džipa), pa je habanje kolovozne površine u tom smislu neuporedivo manje nego što to čine naši mili automobili. O troškovima za održavanje pratećih objekata duž puteva nećemo govoriti ni ovom ni nekom drugom prilikom, jer kad se država pravi da oni ne postoje, onda ćemo i mi da se pravimo da ti objekti ne postoje. Dakle, nema troškova za održavanje pratećih objekata jer oni ni ”ne postoje”. Ekologija je već tabu tema za kompletnu vlast, ali bar se nadamo da bi mogli da shvate i prihvate da kad jedno prevozno sredstvo troši manje goriva od drugog to znači i da manje zagađuje životnu sredinu, pa bi i takse trebale iz tog razloga da budu niže. U stvari, nije sasvim jasno da li se naša vlast manje razume u ekologiju ili u bezbednost učesnika u saobraćaju. Jer kada bi barem ovo drugo bilo nešto o čemu se vodi računa i čemu se poklanja pažnja sa najviših instanci ove zemlje, tada bi trebalo da prevlada svest da je za bajkere kud i kamo bezbednije da se kreću auto-putevima nego magistralnim i regionalnim, što većina izbegava upravo zbog cene putarine. Da budemo na jasno, previsoka je i za automobile, ali ovde ipak pričamo o problemima bajkera, a ne automobilista. Mada je činjenica su svi bajkeri ujedno i automobilisti.

Ako bismo primer za rešavanje ovog problema potražili u susednim zemljama, uočili bismo da su skoro sve zemlje uvele vinjete u sistem plaćanja putarina. Zašto ih i Srbija ne uvede barem za motocikle? Ne samo što bi putarina bila jeftinija, nego bi mogla da se plati na početku godine tj. u vreme kada nema većih izdataka za motor (zbog snega i zimskog doba) pa, bi se i ona lakše izfinansirala. Ali, ne samo to... Vinjeta koja bi bila zalepljena za vizir motora bi imala još jednu veoma interesantnu pogodnost. Mnogi bajkeri na naplatnim rampama moraju da stanu, da skinu rukavice, da otvore jedan, drugi ili treći džep dok ne pronađu novac i karticu za plaćanje putarine. A, onda kusur treba vratiti nazad, zakopčati džep, navući rukavice i tek tada napustiti naplatnu rampu. Sve ovo iziskuje previše vremena i previše je komplikovano. Da ima vinjetu, nijedan bajker ne bi morao da brine o naplatnoj rampi. Jednostavno bi sačekao svoj red i prošao bez problema. A, da ne pominjem kako tek sve ovo izgleda kad pada kiša, recimo? Izgleda sačuvaj Bože... I na posletku, zar svi bajkeri uredno plaćaju putarinu ili možda neki svesno čine prekršaj zbog njene previsoke cene??? Država bi morala debelo da se zapita koliko je u stvari ispravno ono što predlaže i nalaže i ko je spreman da to ispoštuje.

Mada, postoji i jedno drugo rešenje još prostije od uvođenje vinjeta, jer one moraju da se štampaju, a i to štampanje košta. Može se godišnja nadoknada za korišćenje puteva plaćati u istom trenutku kada se registruje motocikl. Drugim rečima, jedno bez drugog ne bi moglo, pa nikakve vinjete nisu potrebne. Ako ste registrovali motocikl automatski znači i da ste platili naknadu za korišćenje putarine za period važenja saobraćajne dozvole. Ovo je pogotovu zgodno ako bi se uvela registracija motocikala za onoliki broj meseci za koliko će se motor i voziti.

Dakle, jasno je odavde da predloga i ideja ima, a da samo treba sesti i razgovarati i učiniti ono što je najbolje i za državu i za bajkersku populaciju.

Treći problem koji je veoma zastupljen u životu srpskih bajkera je bezbednost motociklista u saobraćaju. O ovoj temi nikada nije dovoljno rečeno ili napisano i ona će uvek biti predmet rasprava, ali u velikim gradovima (u Beogradu pogotovu) bezbednost je posebno ugrožena i zato ovoj tematici valja posvetiti izuzetnu pažnju. U sklopu ove rasprave treba pomenuti da bi jedan od prioriteta države i vozača motocikala bio na insistiranju i donošenju zakonske uredbe, akta ili nekakvog podakta (ma kako se to pravno zvalo) po kome će motociklisti moći u svom kretanju kroz zakrčene gradske ulice da koriste i žutu traku koja je namenjena za taksiste i vozila javnog gradskog prevoza. Ovde treba posebno istaći da je osnovni smisao ovog predloga podizanje bezbednosti motociklista na viši nivo od postojećeg, a ne želja i potreba da se motociklisti brže kreću kroz grad i njegove zakrčene ulice. Oni to svakako čine na svojim motorima i bez kretanja žutom trakom, jer prevozno sredstvo im je takvo da to i mogu. Još jedan veoma jak razlog ide u prilog ovoj ideji o žutoj traci. Jedan vozač automobila u saobraćajnoj nezgodi sa motociklistom jedva da rizikuje nešto više od par ogrebotina na vratima ili haubi, dok je kod motocikliste uvek pitanje da li će proći ”samo” sa polomljenim motorom ili možda rizikuje da izgubi i sopstveni život. Dakle, potpuno je jasno da motocikliste država treba posebno da tretira i da ih uvek i svuda razdvoji od automobila, gde god je to moguće.

Ova tri velika problema su nešto na šta se pažnja motociklista i državnih vlasti mora fokusirati u narednom periodu. Najbolje bi bilo kada bi se prvi rezultati videli već na proleće 2011. godine jer bi time dokazali da umemo da rešavamo probleme koji nas muče i da umemo da razumemo jedni druge bez obzira na to da li se neko nalazi na vlasti ili u opoziciji i bez obzira na to da li neko voli motocikle ili ih baš i ne voli.

(Novembra 2010.)