Home
Kontakt
Transport motocikala
Novi motori
Moto adresar
Moto klubovi

Semafor naš nasušni

Piše: Dušan Ković, dipl.mas.ing.

Opšte je poznato da je vožnja motorom ili automobilom kroz zakrčene beogradske ulice postala više stvar lične spretnosti i sposobnosti, nego deo nekakvog organizovanog i osmišljenog plana kretanja vozila kroz grad. U stvari, pitanje je koliko tu uopšte ima organizacije toka ili protoka saobraćaja. Jer, onoga trenutka kada nam za putovanje od ”Bogoslovije”', recimo, pa do Novog Beograda ili Zemuna treba isto onoliko vremena kao i od Beograda do Kragujevca, onda se postavlja logično pitanje čemu uopšte služe svi oni poznati elementi organizacije saobraćaja u jednom ovakvom haosu.

Pripadnici policije bi svakako imali objašnjenje za ovakvo stanje, a ono bi se verovatno odnosilo na preveliki broj automobila u gradu... Gradska vlast bi svoj izgovor verovatno potražila u uskim beogradskim ulicama i neadekvatnoj infrastrukturi za frekvenciju vozila koja se na njima odvija iz dana u dan... Neko treći će pokušati da se ”izvadi” time što Beograd još uvek nema metro i tako redom. Međutim, bez obzira ko i kakvo objašnjenje ima za saobraćajni kolaps koji se svakodnevno doživljava na beogradskim ulicama, jedan od velikih uzročnika zagušenja saobraćaja su svakako i semafori na koje retko ko obraća pažnju kada govori o organizaciji toka saobraćaja u našem glavnom gradu. Čini se da jedino vozači obraćaju pažnju na njih, jer su po zakonu obavezni da poštuju njihovo postojanje i njihov rad, ali oni na žalost ništa ne mogu da promene u načinu njihovog rada. Za to je zadužen Neko ko očito nije zainteresovan da se bavi poslom za koji uredno prima platu.

I običnom vozaču je jasno da pojedini semafori ne rade kako treba i da umesto pražnjenja kolovozne površine ispred njih, oni čine da se ona još više napuni. Umesto povećanja protočnosti saobraćaja i povećanja njegove brzine, oni stvaraju upravo suprotan efekat, tj. zagušenje. Velika je istina da se njihov režim rada nije menjao nekoliko decenija unazad, a da je za to vreme broj vozila i ostalih učesnika u saobraćaju višestruko uvećan. Evo nekoliko primera...

Semafor ispred zgrade Radio Televizije Beograd u Takovskoj ulici (u jednoj od najfrekventnijih ulica u gradu) ima režim rada koji svi mi godinama posmatramo, ali koji verovatno nikome nije jasan. Njegov režim rada podrazumeva da će se u nekom trenutku upaliti crveno svetlo za vozila (i zaustaviti saobraćaj), a zeleno svetlo za pešake iako ni na jednoj strani ulice neće biti ijednog pešaka. A, onda se pali zeleno svetlo za vozila koja idu od Glavne pošte prema Botaničkoj bašti (nizbrdo), dok vozila koja idu u suprotnom smeru (uzbrdo) stoje i čekaju... Šta i koga čekaju kad je za pešake uveliko upaljeno crveno svetlo? U saobraćajnom špicu gužva se veoma brzo pravi i za tili čas se blokira raskrsnica između Svetogorske i Takovske, a zatim i ona niže, na uglu Kraljice Marije i Takovske i tada, naravno, počinju nervoza i bes, gubljenje vremena, prekomerno zagađenje vazduha i bespotrebno povećanje potrošnje goriva. A, čemu sve to? Zato što nekoga očigledno mrzi da malo ”mućne glavom” i promeni način rada ovog semafora...

Sledeći primer je recimo, situacija na Bežanijskoj kosi, ispred supermarketa Idea. Na svakoj raskrsnici su postavljeni semafori i svi oni rade u istom režimu 24h dnevno, 365 dana u godini... I danju i noću, i po suncu i po snegu..., i kad ima nekog i kad nema nikog... Obzirom da je ovaj deo Beograda poprilično distanciran od centra mogu se primetiti velike oscilacije u broju vozila koji se kreću ovim saobraćajnicama između dana i noći. Gradska gužva i vreva do ovde još nisu stigli. Danju ima saobraćaja i za njegovo regulisanje postavljanje semafora je sasvim razumno i logično. Ali zato nikome nije jasno zašto ti semafori na isti način rade i noću kada na ovim raskrsnicama ”nema žive duše”? Zar nikome nije palo na pamet da se makar noću, recimo u periodu između 22h i 06h ujutru, režim rada semafora prebaci na ”trepćuće žuto” kako bi se ubrzao saobraćaj? Zar nikome od nadležnih u ovom gradu baš toliko ”ne pada na pamet” da svojim sugrađanima učine život malo lepšim, lakšim i bržim?

Verovatno jedan od najinteresantnijih i najsmešnijih primera nepraktičnog funkcionisanja semafora je onaj semafor koji je otprilike, s’ proleća ove godine postavljen na novosadskom auto-putu, odmah po silasku sa auto-puta za Zagreb, kod benzinske pumpe Zmaj. Neko je (sasvim opravdano) shvatio potrebu da se na tom mestu olakša uključenje vozila na auto-put iz pravca dveju bočnih ulica tako što će na tom mestu postaviti semafor. Međutim, čini se da smo mi, Srbi, apsolutni šampioni da i najbolju ideju totalno upropastimo lošom realizacijom. Naime, ”pametnjaković” je odlučio da sa aspekta rada ovih semafora (glavnog i ”bočnog”) i auto-put i bočne ulice proglasi putevima iste kategorije i iste važnosti (!!!), jer periodi crvenog i zelenog svetla na oba ova semafora traju isto ili približno isto. Lično sam bio svedok u nekoliko navrata, da crveno svetlo za vozače na auto-putu može da stvori gužvu od preko pedeset ili šestdeset vozila, dok iz bočnih ulica ni jedno jedino vozilo ne izađe na auto-put (!!!) I, onda se pitamo zašto su u Beogradu tako velike gužve u saobraćaju? Zato što se problemi u saobraćaju rešavaju na najprimitivniji mogući način - prostim pobijanjem semaforskog stuba u beton, a efekat njegovog postavljanja više niko i nikada ne proverava.

Primera neadekvatnog rada semafora ima mnogo i mogli bismo da ih ”do zore” nabrajamo. Još jedan od interesantnih slučajeva neprimerenog funkcionisanja vertikalne signalizacije su primeri dužine trajanja zelenog svetla za skretanje u levo kod Vukovog spomenika (iz pravca Pravnog fakulteta), koje traje toliko dugo da svega četiri-pet vozila mogu da se ”provuku” odjednom. Ili čuveno skretanje u levo iz Bulevara Kralja Aleksandra u ulicu Kneza Miloša (kod Skupštine) koje traje taman toliko da jedva može ”sunčev zrak” da prođe kroz raskrsnicu za vreme njegovog trajanja.

Nije cilj ovog teksta da ukaže na sve semafore u Beogradu koji ne rade shodno uslovima odvijanja saobraćaja, ali jeste cilj da jasno i glasno ukaže na probleme koje imamo i koji sve nas muče.

Da bi se život u Beogradu koliko toliko učinio podnošljivijim moraće da se reši i problem rada semafora, odnosno da se prilagodi današnjim zahtevima u saobraćaju. Prostije rečeno njihov rad mora biti mnogo fleksibilniji od dosadašnjeg. U tom smislu najpre bi nadležni trebali da se pozabave ”reprogramiranjem” rada semafora prvo u zonama grada koje su udaljene od njegovog centra (Mirijevo, Karaburma, Bežanijska kosa, Banjica...) kao nešto što je najlakše i najbrže i učine da ovi preko dana rade u režimu sva tri svetla, a da se barem noću automatski prebace u režim ”trepćućeg žutog” kako bi se pospešila frekventnost saobraćaja. Periodi promene jednog svetla u drugo se moraju svesti na najmanju moguću meru kako bi se dobilo na brzini njihovog rada. Posle crvenog, žuto bi trebalo da se obavezno preskoči i da se odmah upali zeleno, a zeleno svetlo za pešake svakako bi trebalo da traje onoliko dugo koliko je potrebno prvom pešaku da pređe ulicu ili čak i još kraće. Nema potrebe da se od pešačkog prelaza pravi lokalna promenada. Dalje, na svim semaforima na kojima se ne očekuje veliki broj pešaka ili je protočnost vozila od izuzetnog značaja zbog svog uticaja na okolne saobraćajnice treba obavezno postaviti tastere za pešake, da se saobraćaj ne bi nužno prekidao svakih devedeset sekundi već samo onda kada je to zaista neophodno. Ako može u novootvorenom Bulevaru Kralja Aleksandra i u Bulevaru despota Stefana, onda znači da može i u svim drugim ulicama koje su poznate kao ”uska grla” saobraćajnog protoka. Prvo u njima, a onda i u ostatku grada sve dok se svaki semafor ne snabde ovim uređajem. Cena ne bi smela da bude prepreka jer su koristi višestruke, a neophodnost očigledna. Sledeći interesantan predlog je obimnije korišćenje ”zelenog talasa” kao veoma popularna mera regulisanja saobraćaja kod vozača, ali i sredstvo koje verovatno daje i najveći efekat na rasterećenje saobraćajnica. Jedan ili dva bulevara gde semafori rade po ovom principu, nisu dovoljni da bi se efekti njihovog rada osetili odmah po sedanju za volan. I na posletku uvođenje ”pametnih” semafora kao najoptimalnija, ali i najskuplja opcija se takođe mora razmatrati od samog početka rešavanja problema saobraćajne gužve. Beograd sa svojom neadekvatnom infrastrukturom je idealno mesto za njihov rad i korišćenje.

Naravno, svi ovi predlozi će pokazati svoj puni efekat na saobraćajnu gužvu samo ako se ravnomerno primenjuju i jednako upotrebljavaju. Davanje preimućstva jednoj opciji u odnosu na ostale bilo zbog cene, bilo zbog nečeg drugog ili čak zapostavljanje jedne ideje na uštrb druge neće dati očekivani rezultat, a sredstva iskorišćena za to će unapred biti uzalud potrošena.

(Septembra 2010.)